4) 16. мај 2015. год. Промоција књига Родослови породица Јанковић и Спасеновић из Жаркова у ЦРКВИ ВАЗНЕСЕЊА ГОСПОДЊЕГ У ЖАРКОВУ (ВИДЕО ЗАПИС МОЖЕТЕ ВИДЕТИ НА ПОЧЕТНОЈ СТРАНИ ОВОГ САЈТА)

У порти Цркве Вазнесења Господњег у Жаркову на дана 16.маја.2015. године  са почетком у 18 сати и 30 минута одржана је промоција књига Родослови породица Јанковић и Спасеновић из Жаркова аутора професора физике у пензији Радослава Јанковића.

Промоцију је отворио и на њој говорио о овим књигама свештеник пете парохије Цркве Вазнесења Господњег у Жаркову презвитер Оливер Суботић на чију иницијативу је и одржана ова промоција.

Монотонија која најчешће прати овакве презентације књига елиминисана је учешћем младих девојака  Наде и Милице Спасеновић које су између говора сваког говорника читале песме „Жарково на длану“ и „Њива“ коју је написала њихова бака Перка Спасеновић, да би на крају програма презентације прочитале по две анегдоте из сваке књиге Родослова.

Аутор Јанковић Радослав је своја дела представио присутнима кроз приказ догађаја које је описао у својим књигама а који су за њега били најинтересантнији. То су приче о догађајима у којима је учествовао или био главни актер када је био мали дечак, затим приче о тешкоћама са којима се сусретао при сакупљању података за ова обимна дела. То сакупљање трајало је за књигу Родослов породица Јанковића из Жаркова читавих 8 година а за Родослов породица Сопасеновић скоро упола краће време јер је имао несебичну помоћ већине чланова породица Спасеновић а највећу помоћ пружило му је 15 чланова породица Спасеновић чија имена је навео на 393 страни књиге где им је објављивањем њихових имена изразио најдубљу захвалност.

На овој презентацији један од говорника требао је да буде рецензент књиге Родослов породица Спасеновић из Жаркова господин мастер историјских наука Ненад Лукић из Железника који је најбољи познавалац историје Жаркова и Железника, места која су некада припадала истим општинама а налазе се у непосредној близини Београда. Међутим, због обавеза које је као историчар имао према манифестацијама у Београду, морао је тог суботњег поподнева да буде присутан на отварању већ познате и традиционалне манифестације „Ноћ музеја“.

Њега је достојно заменила Ивана Јанковић апсолвен Филолошког факултета у Београду. Ивана је као учесник у припреми Родослова породица Јанковић и Спасеновић из Жаркова дала свој приказ и мишљењe о вредностима ових дела за породице Спасеновић и Јанковић, за место Жарково па и шире за целу Србију јер је ово, по речима рецензента за Родослов породица Јанковић из Жаркова познатог српског писца професора Милована Витезовића који је у рецензији написао цитирам : „Јанковић је паралелно направио и једноставан и уверљив приручник како се родослов прави.“.

Како се Иванин приказ књига Родослови породица Јанковић и Спасеновић могу ставити раме уз раме са рецензијама које су писали професор Витезовић и мастер историјских наука Лукић, преносимо Вама, читаоцима ових редова, цео текст Иване Јанковић.

Прeчасни јереји, поштовани оци  нашег светог храма, драги рођаци и пријатељи. Част ми је што ми је указана прилика да вам се обратим и учествујем у представљању ових родослова, кojи  својим генеалошким фактима, забележеним догађајима и обичајима, али и обиљем фотографија, представљају богату етнографску ризницу, чиме њихова важност превазилази оквире и наших породица и нашег Жаркова.

Посвећени сећању на ауторове родитеље, Богосава и Наталију, ова два родослова прешла су необичан и помало симболичан пут до читалаца. Свака књига, наиме, имала је своју засебну презентацију у основној школи, потом је из ђачке клупе послата у свет да би на сцени Народног позоришта доживела другу промоцију под покровитељством Културно-просветне заједнице Србије. А вечерас ово необично путешествије крунишемо заједничком промоцијом у цркви, чије књиге и јесу прапочетак свих родослова.

Живећи на раскршћу цивилизација, култура, интереса и самовоље моћника, бивајући, дакле, по речима Светог Саве Исток на Западу и Запад на Истоку, ни данас нас, ето, не мимоилазе светска превирања. Иако нас сва та дешавања не могу оставити равнодушним, ипак не смемо дозволити да претоварени бременом овога света, прогнамо из својих живота сву ону лепоту, радост, и љубав  које смо као хришћани и православци позвани да понесемо али и поделимо са ближњима. На то нас опомињу и речи Оца Тадеја:

 „… Господ тражи да по разуму, са пуно разумевања, одбацимо зло и примимо Њега и Његово добро у срце. Зато се морамо обратити Господу, једином извору живота. Да се сродимо с Њим, јер смо се одродили. Ми се некад одродимо и од својих најближих. А често пута се и уз своје најближе осетимо усамљени, због тога што смо се удаљили од истинског нашег Родитеља…“

          Ову савремену отуђеност и одрођавање препознаје и аутор, те они управо и постају мотив за писање родослова, о чему и сам врло лепо говори у својој Уводној речи, а о чему ће вам више говорити и вечерас.

Умномислено удаљавање од Бога и ближњих чини нас тек слабашном граном којом се поигравају ветрови заборава. Зато је и важно и лековито неговати породично стабло, а то значи волети ближње и памтити претке јер, како каже Милован Витезовић у рецензији Родослова породице Јанковић из Жаркова:

„…Родослови су прича о почетку и трајању света од постанка људи и народа, од Адама и Еве, од Каина и Авеља. Родослови народа по бираним и најдостојанственијим владарима и династијама су тапије на историје. Како су породице основа друштва, родослови породица су тапије на земљи…“

И заиста, имајући у виду студиозност и обим ових књига можемо рећи да су наша два родослова постала тапије на земљи, а да смо и ми, иако само заузимајући своје место на породичном стаблу предака – и сами постали у неку руку јунаци одбране и очувања идентитета српског народа.

Имајући пред собом две књиге вредне хвале, мислим да вреди казати коју реч и о њиховом настанку.

Ми, као рођаци, сву захвалност дугујемо аутору, Радославу Јанковићу, који је својом креативношћу, упорношћу, али и самопрегорним радом остварио жељу многих Јанковића и Спасеновића, да се за будуће генерације сачува сећање на претке, обичаје и живот Жаркова. И захваљујући тој заједничкој жељи, аутору се са радошћу придружио знатан број рођака који су посвећено и одговорно радили на сакупљању грађе за родослов.

Иако изузетно темељан и студиозан у свом раду, аутор је остао отворен и за предлоге својих рођака-сарадника. Тако сам, учествујући помало и сама на скупљању грађе, била сведоком анегдотских разговора мога оца Драгољуба Јанковића и стрица Радослава Јанковића. Највише дебата водило се на тему формата књиге и одабира слика. Стриц је заступао начело естетике, а отац начело фактографије, што је подразумевало повећање формата и убацивање фотографија из личних докумената, чему се стриц  с почетка мало противио. Иако је свака додатна измена проширивала обим посла и пролонгирала штампање, аутор је ипак усвојио братовљеве сугестије  па је коначни резултат овог пионирског подухвата проф. Радослава Јанковића  – како каже Милован Витезовић: „пример како треба правити родослове“, те да је пишући „Родослов породице Јанковић из Жаркова, цитирам : „Јанковић паралелно направио и једноставан и уверљив приручник како се родослов прави.“

Постаљајући својом првом књигом извесне стандарде писања родослова, аутор је другу књигу, дакле, Родослов породице Спасеновић из Жаркова, значајно обогатио, нарочито у првом делу који баштини занимљиве и вредне податке о нашем храму, о етногенези и ономастици српских имена, о славским обичајима, дечијим играма и многим другим областима из живота наших предака и савременика. И пошто лепи и племенити подухвати носе са собом позитивну и креативну енергију – тако је и посао на изради Родослова породице Спасновић из Жаркова са лакоћом окупио знатан број сарадника (њих чак 15), од којих је свако на свој начин допринео квалитету и веродотојности  књиге. Овај ентузијазам и посвећеност аутора , али и  његових сарадника препозано је и историчар Ненад Лукић о чему говори у својој рецензији. посебно истичући веродостојност података која је при писању родослова максимално испоштована:

„…Аутор, каже Лукић, износи познати став да се  фамилија Спасеновић највероватније доселила с простора Македоније, и не упада у замку покушавајући да порекло и претке тражи помоћу разних ненаучних конструкција у касном средњем  веку, већ податке о најранијим прецима и њиховим потомцима црпи на једином релевантном месту, у историјским изворима. Књига је, натавља Лукић, написана коришћењем података из изворне историјске грађе, усмених казивања и пажљиво пробране литературе. Од историјске грађе на првом месту треба истаћи Матичне књиге рођених, венчаних и умрлих раковичког манастира које се воде од 1837. године и чији је већи део објавио Спасоје Т. Влајић у монографији Жарково из 2001. године. Други значајан сет  коришћених историјских извора је архивска грађа из 19. века. Њу  у највећој мери чине разноврсни поименични пописи становништва и имовине вршени у периоду  1832-1867. године, а који су такође објављени у књизи  Грађа за историју Чукарице…“

          Као посебну вредност ових књига треба истаћи и чињеницу да је аутор  поред мушких пратио и женске линије родослова што је, како сам каже – ретко и да готово никада у  српској познатој генеалошкој литератури није примењено.

Наравно, говорећи о овим књигама, које су у првом реду родослови, не смемо изгубити из вида ни њихов шири значај  етнографских и хроничарских записа, али и знатну књижевну вредност, која се односи на ауторов приповедни дискурс, којим нам на динамичан, често анегдотски начин, преноси своја сећања на догађаје  из  живота свога завичаја. Тако нас аутор врло сугестивно враћа у нека прошла времена у којима поново оживљавају заборављени занати, обичаји, али и лепота свакодневице. Свака прича додатно је обогаћена старим фотографијама на којима срећемо официре и војнике, јунаке светских ратова, свештенике, учитеље, соколаре, спортисте, млекаре, кочијаше, ткаље, пољопривреднике, лекаре, правнике, уметнике, али препознајемо и некадашње улице, дворишта, стару пругу,  сазнајемо  како се зидала црква, како су изгледале прве  школе, па и то да је Жарково  некад било општина. А све то постаје важан документ млађим генерацијама, које посматрајући  прошлост из перспективе технолошког  изобиља олако  и често са подсмехом суде о животу својих предака. Но, иако можда  без формалног образовања, своју мудрост, духовност, знања и уметност,  наши преци су носили и преносили спонтано и без савремене помпе. Њихова свакодневица захтевала је знања и умешност које би смо ми данс тек уз много труда могли да досегнемо, а које смо ради личног комфора одбацили – заборављајући да смо тако сами себи ускратили скупоцене дарове креативности, поштовања природе и радост заједништва. Зато ове књиге, поред свега реченог, представљају и подсетник млађим нараштајима, да без обзира на савремене трендове не забораве исконске вредности  као и истинске залуге својих предака.

Ето, ово би укратко била прича о родословима наших породица. Наравно, свако од нас  могао би  да је прошири на свој начин неком својом причом,  податком или фотографијом, а то уосталом и јесте жеља самог аутора, Радослава Јанковића, да у читаоцима ових књига пробуди писце нових прича и нових родослова.

                        Ивана Јанковић, ћерка Драгољуба и Љиљане Јанковић

видео запис са ове промоције можете видети на почетној страни овог сајта

Фотографије приказане испод овог текста снимила је Гордана др. Јанковић

Comments are closed.